Основна школа у мачванском селу Бадовинци носи назив „Вук Караџић”. Ову школу похађало је пре тридесет година 1000 ђака, а сада само 303. Овај тренд је исти и на нивоу целе Србије, тако да смо о овом питању започели разговор са директором ове установе за образовање деце, г. Јеленом Аврамовић. Она даље истиче:
„То је фактички проблем целе земље и нације, и Србије и Срба, све мање и мање деце. По мени би требал, држава да поради на томе да породице буду бројније, са више деце. Мислим да се тако креће са врха.”
Школе у нашем крају задржале су дух трaдиционалналости. Реците нам да ли се задржао тај дух и однос родитеља и њихове деце, односно ученика, на неки начин, као што је био, у односу на велике градове?
„Још увек јесте! Али постоји тај тренд. Полако се и сеоске школе и мале средине примичу тренду великих градова.”
Шта то значи „тренду великих градова”?
„Да се родитељи некако све више питају у вези свега везаног за школу. Да школе и просветни радници нису више толико цењени, и образовање као обарзовање као што је било некада. То је кренуло у великим градовима и полако захвата и сеоске средине.”
Да ли се воли школа као некад?
„Не знам као некад, али воли се! Ученици воле школу, али колико се она цени не знам, по мени је то питање, али мислим да је воле.”
Разговарали смо и са младим успешним наставницама ове школе, Иваном Товиловић, наставником енгелског језика и Катарином Кулезић, наставницом српског језика и књижевности.
Ивана у разговору истиче да су у двадесетпрвом веку интересовања ученика варирала у зависности од програма, који у школама постоји и даље, те наводи:
„Приступ учењу се сам променио, однос према просветним радиницима, према школи генерално се јако променио. И то је нешто што не можемо игонористи нити оставити по страни. Оно што ми радимо у школи кроз ваннаставне активности и генерално кроз све наше часове, јесте да се трудимо да деци створимо тај позитивни став према школи, Такође и да развијемо свест о значају сарадње на свим нивоима. и шта је оно што они могу да добију кроз добру сарадњу, као и чињеницу да сутра шта год буду радили успешни су онолико колико је успешан тим који имају око себе. Тако да се трудимо да избришемо те границе оцена, тестова и тестирања и да им укажемо на неке способности које ће бити изузетно битне сутра за њих као индивидуе које ће се бавити било којом врстом посла.”
Шта конкретно радите на том пољу?
„У 2019. години смо први пут покренули ваннаставну активност која је сада добила назив „Позориштанце”, поносно каже Ивана Товиловић. „Када сам покренула ту активност моја идеја је била да ученици добију прилику да своје наставнике упознају у другом светлу. Тако да је једна од првих представа била сарадња ученика и наставника на припремању светосавске приредбе, и кроз ту приредбу су и заиста имали прилику да са наставницима доживе један однос који није фронтални, један на један, ја предајем ти слушаш. Наравно да су кроз цео тај пројекат очували максимално поштовање према наставницима, али на један тотално други начин. Долазили су ван својих часова потпуно спремни да остану онолико колико је то потребно, што је мени било јако битно из једног простог разлога, јер је онај обавезни део склоњен по страни, нису морали, нису били у обавези. Али ипак тако су се радо одазивали на сваки позив и долазили, тако да сам заиста била поносна на то колико су спремни да се дају да би дошли до тог неког циља што је у том моменту била та дивна представа коју смо имали за Светог Саву.”
Катарина Кулезић, наставник српског језика и књижевности истиче да су резултати рада њихове школе видљиви, те да је локална самоуправа препустила управо овом тиму да направе историјски час на Лиманској ади, у атару села Бадовинци, поводом годишњице од обележавања битке која се одиграла на том месту. Катарина истиче:
„У сарадњи са нашим ученицима, ми смо као њихови ментори припремили тај историјски час. Оно што је било интересантно и што је нас као њихове наставнике изненадило, је њихов први сусрет са гуслама. Имали смо једног изузетног гуслара Божидaра Пантовића, и врло је лепо и занимљиво како су они прихватили и реаговали на гусле, као један вео стар и трационалан српски инструмент.”
Везано за извођење ваннаставне активности истријског часа на самој обали реке Дрине, потомак ратника Топличког пука, инжењер Зоран Ђорђевић као један од иницијатора културе сећања на Крваву битку на Дрини из Великог рата, истиче:
„Први пут смо ангажовали децу из Основне школе „Вук Караџић”. Наиме то је била идеја Удружења „Милош Милојевић” да се ангажују и млади, што је и ред, јер све то што се ради треба да остане младима у наслеђе и аманет, да чувају нашу славну историју, историју наших предака. Обратио сам се директорици Јелени Аврамовић која ме је љубазно примила и изашла у сусрет да деца узму учешће. Она је ангажовала Катарину Кулезић, Ивану Товиловић и Стојана Аничића и на један феноменалан начин су извели историјски час, за који је сценарио написао Милорад Јевтић, књижевник из Бадовинаца.”
Више о раду ове школске установе погледајте у нашем видео прилогу на линку канала Клуба омладине Мачве:
Напомена: Пројекат: “Образовање деце и младих општине Богатић” суфинансирала је oпштина Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Припремили:
Стручни сарадник
Зоран Милошевић
Разговор водио
Дејан Радуловић,
Обрада
Биљана Новаковић
Координатор пројекта
Иво Андрић
Снимање и монтажа
Милинко Илић
Организатор
Новица Крезић
Пројект реализовало
Удружење “Милош Милојевић” Црна Бара
децембар 2022. године.