Trajne posledice nastaju posipanja solju zamrznutih ili snegom zavejanih betonski površina i ulica zimi. Medju svesnijima su svakako vlasnici pasa, koji moraju da šetaju psa po takvim ulicama. Ne treba puno razmišljanja da bismo shvatili koje bi mogle biti štetno izbacivanja tolikih količina soli u naše okruženje.
So koja se posipa po zaledjenim površinama je najobičniji natrijum-hlorid, poput kuhinjske soli, ali s nekoliko hemijskih dodataka, pomoću kojih je takva so delotvornija u snižavanju temperature i otapanja snega i leda.
Kako bi so bila delotvorna, po svakom kvadratnom metru zamrznutog ili zavejanog tla potrebno je 100 grama soli, a to onda znači da se svake zime po gradovima posipaju ogromne količine soli.
So šteti stablima, biljkama, nagriza fasade zgrada, betonske površine, automobile, a nakon što se sa betona i ulica ispere, sve te ogromne količine soli odlaze u tlo, u podzemne vodene tokove.
Od soli gomilaju se materijalne štete. Oni koji imaju macku i psa, jako dobro znaju o kakvim agresivnim materijama je reč. Njihovi ljubimci šepaju kad naiđu na posoljeni deo pločnika, neretko im se šape izranjave pre nego što vlasnici reaguju. Potreba za solju se bitno smanjuje ukoliko se u slučaju padanja snega, ulice na vreme očiste grtalicom (mašinom za čišćenje snega). Ponekad u takvim slučajevima ulice uopšte nije neophodno soliti.
Nemci dopuštaju posipanje soli isključivo u slučaju padanja kiše koja se ledi u dodiru s tlom. Umesto toga primenjuju pesak, šljunak, krečnjak ili drvenu piljevinu.
Svako od tih sredstava nekad ima veće, nekad manje prednosti. Šljunak, na primer, ne vole biciklisti nakon što se sve otopi. Piljevina je jako zgodna jer nakon otapanja može da se pokupi i kompostira.