Бој на Равњу одиграо се августа 1813. године у шанчевима између реке Саве и баре Засавице. Турску војску предводили су босански везир Деренделија и Сулејман паша Скопљак. После седамнаест дана крвавих борби српски устаници предвођени Карађорђем, Милошем Обреновићем, Стојаном Чупићем и другим главашима, морали су да се повуку са положаја. Шанчеве је до смрти бранио Зека Буљубаша са својим голаћима. Када им је нестало џебане, тукли су се цепаницама, кошницама, ножевима и голим рукама. Пораз српских устаника на Равњу означио је и слом Првог српског устанка.
О овој бици се зна готово све. Вековима је „Бој на Равњу” предмет интересовања историчара, књижевника, сликара. Оно што је мање познато јесте легенда везана за срамну издају, коју је записао Богољуб Познановић из Грка и објавио је 1887. године у Илоку, у књизи “Свеоци народног предања око гроба Филипа Вишњића”. Податке о овој легенди Познановић је прикупио од старих босутских граничара: Ђоке Бошњака, Милинка Станисављевића, Грујице Миражића и Стаје Будимчевића.
Познановић наводи у свом тексту да су старци, жене и деца из Србије, уочи слома Првог српског устанка, пребегли у Срем, плашећи се турске освете. Збегови су били на Кленку, Митровици, Босуту и Рачи. У самој Граници владала је немаштина, јер су сви радно способни мушкарци отишли на фронт да се бију са Французима. Највећа глад владала је у збеговима у Босуту и Рачи.
Због опасности од заразних болести босутски и рачански збег морали су да одлеже контумац код Бешкупије ћуприје, на подолици званој Стара Сава. То је било старо корито реке Саве, за које нико није памтио када је туда река текла. Чували су их Брођани који беху заменили одсутне домаће граничаре.
Брођани су били веома строги и нису допуштали гладним 1) Змеановић К, Познановић Б, Свеоци народног предања око гроба Филипа Вишњића, Илок, 1887, 51-60 људима да сами набаве храну, нити су им они доносили штагод за јело. Комад хлеба је плаћан по „цванцик“, па га опет није било довољно. Помоћ у храни је стизала чак из фрушкогорских села. Забележено је да је Тоша Поповић из Лежимира, заједно са многим другим људима, колима хлеб доносио и делио га избеглицама. Ипак, све то је било недовољно и глад је почела да узима данак. Ноћу је јечала срцепарајућа вриска изгладнеле деце која су умирала од глади и болести.
Када више нису знали како да дођу до хране, избеглице су позајмљивале чамац од ћурчије Николе Будимчевића који се риболовом бавио, и ноћу прелазиле на другу обалу, у Мачву. Тамо су на њивама свој рођени кукуруз крали и доносили га својој нејачи, не би ли је некако прехранили. Из турског логора који је био одмах ту, уз обалу, отварали су пушчану ватру на њих, док су прелазили реку. Многи су тако побијени из пушака или су се подавили у Сави. Глад је ипак била јача и људи се нису обазирали на опасност, настављајући да прелазе у Србију.
Последњих дана карантина међу избеглицама се појавила срдобоља од које људи почеше да умиру. Аустријска власт појача блокаду и забрани сваки контакт са избеглицама. Мртве нису смели сахрањивати у гробљу, већ на Бешкупији, уз Саву. Касније је река, одрањајући обалу, однела ове гробове.
Све то време, на другој обали Саве, српски устаници предвођени Стојаном Чупићем „Змајом од Ноћаја“, храбро су се тукли са Турцима. Напослетку нестаде им џебане и Стојан хитно посла своје момке у Митровицу да купе фишеке са барутом од митровачких трговаца. Устаници су седели у својим шарамповима и избацивали тек покоју пушку на Турке, чекајући џебану. Карађорђеви Стојан Чупић „Змај од Ноћаја“ трешњеви топови ћутали су као заливени, јер ни за њих није било барута.
Легенда даље каже да се Стојан узнемирено шетао дуж савске обале, ишчекујући џебану да од Митровице пристигне. Устанички шарампов који је био близу Саве и села Равња јасно се видео са потеса „правац“, са сремске обале реке. Туда је ходио један капетан Брођанин који беше овде дошао у инспекцију да прегледа кордонске страже редом све до утврђења Раче. Овај капетан је одраније познавао Чупића и, угледавши га на другој обали реке, поздрави га и упита да ли ће се одржати у борби са Турцима. Стојан му отпоздрави и, не сумњајући у познаника, добродушно одговори да се не боји Турака да их је још толико, али му џебане понестаје, и сад све зависи од тога да ли ће на време пристићи од Митровице.
Турци нису знали да устаници оскудевају у баруту, и већ су се спремали да дижу шаторе и беже преко Дрине, јер нису могли Чупићу да доскоче.
Капетан се после ових речи поздрави са Шанац на Равњу и Засавици, према Ј. Шафарику, из 1846. Змајем од Ноћаја и оде у чардак, а Стојан оста да чека помоћ. Капетан потом прегледа стражу на чардацима и скели, па се одмах упути поред Саве, иза сеоских плацева, на Бешкупију, у инспекцију тамошњих стража. Док је корачао потесом између шанца и Старе Саве, наједном му прође отровна мисао кроз главу. Намисли да прода крв српских јунака за дебеле новце. Одмах нареди момцима из пратње да му довезу један чамац са босутске скеле, и да дозову Турке преко Саве који су у свом логору боравили.
Граничари једва некако дозваше Турке и, кад им се ови одазваше, капетан позва једног од турских заповедника да довесла до пола Саве. Потом и сам завесла у својем чамцу и дође до половине реке. Када богато одевени турски бег дође до капетановог чамца, привезаше поребарке чунове један уз други и заподенуше разговор. Капетан упита Турчина да ли ће ускоро Чупићеву војску разбити, а турски бег му одговори да се спремају да дижу шаторе и преко Дрине кући иду, јер Чупићу „псу каурском“ не могу ништа. На то му капетан рече да зна тајну помоћу које могу разбити устанике, и да ће му је саопштити, ако му плате два бурета злата. Турчин је био лукав, па се стаде цењкати и погађати са похлепним Брођанином и најпосле се погоде да цена буде једно буре дуката.
Турчин се одвезе до обале и мало после тога његов чамац се поврати назад, где га је на пола реке чекао капетан, једва се одржавајући у чамцу да га брза вода не однесе. Бег је у чамцу носио буре које је служило као војничка каса. Одмах привезаше чамце и преко дасака преваљаше тешко буре. Када је каса била у капетановом чамцу и кад развезаше чунове, он рече Турчину да Чупићева војска више нема џебане, и да пожуре да разбију Србе, пре него што им фишеци са барутом стигну из Митровице.
Турчин весело потера свој чун. Кад стиже до обале, пресрећан искочи у плићак и отрча својима у логор да саопшти лепу вест. Толико је био узбуђен да се није сетио да привеже чамац, већ га вода однесе матицом. Касније је тај чамац ухватио рибар Будимчевић и дуго времена са њим рибарио.
Турци потом навалише као курјаци на Чупићев шарампов. Срби су се храбро бранили, али кад видеше да је све узалудно, јер барут никако није стизао из Митровице, устаници одлучише да се повуку и напусте шанчеве. Повлачили су се преко баре Засавице, и ту се многи подавише. Једино је Зека Буљубаша са својим голаћима остао да се бори до последњег човека. Ту је јуначки погинуо, тукући се ханџарима, цепаницама, кошницама и голим рукама. Напослетку, Равње ипак паде у турске руке.
Легенда даље каже да је брођански капетан после срамне издаје натоварио своје благо на кола и побегао у Митровицу, баш у час када се прве пушке зачуше из прека, са мачванске стране. 101 Целим путем до куће пожуривао је кочијаша да што пре стигне и дукате преброји. Кад је приспео у Митровицу, забравио се у „квартиљу“, и буре стао разваљивати. Чим га је отворио, имао је шта и да види: буре је било пуно ексера! Капетан је био обманут и кажњен за своју похлепу.
Неко време после овога трудио се капетан да за његову срамоту нико не сазна, али ни једна тајна не остане заувек скривена. Турци су се свуда хвалили како су преварили швапског официра, па вест на крају дође и до обрштера брођанског, који је био Србин. Он позва капетана и цео случај потанко испита. Кад кривица би доказана, капетан допаде робије, а обрштер посла извештај вишој команди.
Легенда о срамној издаји и заслуженој казни вели да је, напослетку, вест о капетановој срамоти дошла и до самог ћесара у Бечу. Овај одмах нареди да му доведу капетана у двор. Дотераше му Брођанина у ланцима, заједно са оним буретом пуним ексера. Кад је саслушао целу причу о подлој издаји српских јунака, цар нареди да капетана залију истопљеним оловом у некој рупи у зиду.
Микица Илић