Danas izmedju Crne Bare i Salaša crnobarskog atar srednje polje  izgorelo desetak parcela sa poljoprivrednim usevima.

Poljočuvarska služba opštine Bogatić  apeleluje da se ne spaljuju biljni ostatci. Ako zapaljite biljne ostatke na parceli izazivate opasnost na šire područje i šire narodne mase što je krivično delo.

Danas 01. 10.  2019  vatrogasna jedinica iz Bogatića je imala intervencije na nekoliko lokacija, nije tajna da vatrogasci ne mogu biti u isto vreme na više lokacija  istovremeno. Danas najveća parcela  kukuruza koja je izgorela je parcela od 2 hektara Gorana Antića iz Crne Bare, Milovana Solakovića i još desetak osoba.

Parcele sa spaljenim biljnim ostatcima gube subvencije. Nema nikakve logike tražiti od Države subvencije za proizvodnju ako se sami ne odnosimo održivo prema našim parcelama!

Fotografije sa terena ustupio Poljo Čuvar Ivanko Ivanković koji je izlazio na teren.

Kada upalite žetvene ostatke, gubite oko 200 eur/ha u djubrivu, humusu i biologiji zemljišta.
Najveći neprijatelj ovom sastojku zemljišta je verovali ili ne, vatra.
Osim što je opasna i vrlo lako može napraviti požare u okolini, vatra sprži sve hranljive sastojke sa površine, pa tako zemljište ostavlja još ispošćenije.
Spaljivanje biljni ostataka ima niz negativnih posledica koje dovode do dugotrajnog degradiranja zemljišta, naročito ako se izvodi svake godine. Paljenjem se razvijaju visoke temperature, koje ubijaju korisne mikroorganizme zemljišta, kišne gliste i druge sitne životinje koje su važne za ravnotežu i stvaranje humusa. Posle paljenja plodonosni sloj zemljišta prekriven je pepelom i pretvara se u prašinu koju lako odnose vetrovi i spiraju kiše tako da nestaje sloj koji je najvažniji za donošenje roda u narednoj godini.
Stvaranje humusa je dugotrajan proces i on se ne stvara preko noći, već je za to potrebno vreme.
Paljenjem se ubijaju i korisne životinjice koje aktivno učestvuju u humifikaciji. Takođe, često se dešava da vetar ili nepažnja vrlo lako prenesu vatru na drugo mesto, pa nastanu požari I izgori letina pa nastane veća šteta od koristi.

Zapalili ste djubrivo pa su biljke neuhranjene.
Zapalili ste humus u ostacima kao i eko sistem u tlu pa je žemljiste neotporno na susu, bolesti i štetočine.
Gledano na duže staze, da bi se taj procenat humusa u zemljište vratio potrebno je 50 godina ispravnog tretiranja. Pod tim se podrazumeva redukovana obrada, ostavljanje biljnih ostataka na njivama, ne bi li se razgradile i korisne materije ostale na toj oranici
Kakva je veza izmedju života u zemljištu i pijaće vode? Ako u zemljištu nema života, voda kroz zemljište prodje brzo i spere sve sastojke hranljive za biljke i oni se sliju u podzemne rezerve vode.
Ako u zemljištu nema života, to nije zemljište, to je prljavština. Potrebno je kruženje hranljivih materija, a zemljište bez života to ne obezbedjuje.
Kruženje hranljivih materija zahteva prisustvo i delovanje bakterija, gljivica, protozoa i nematoda, a kod višegodišnjih sistema i prisustvo mikroartropoda;

Kako majka priroda obezbedjuje balansiranu ishranu biljkama? Biljka kroz svoje korenske izlučevine hrani bakterije i gljivice dajući im signal šta je njoj potrebno. Ove preradjuju zemljište i u svojim telima nagomilavaju materije potrebne za sopstveni život i za razmnožavanje. Nagomilavaju i višak koji je potreban biljkama, ali taj višak još nije dostupan biljkama. Zato u biologiji zemljišta postoje protozoe, nematode i artropodi koji se hrane bakterijama i gljivicama i potom izlučuju kao otpad rastvorljive hranljive materije potrebne biljci. Svi ovi organizmi žive oko korena biljke u zemljištu, a prekrivaju i biljku iznad tla. Ukoliko ih ima dovoljno, one prosto predstavljaju zidine tvrdjave koje štite vašu biljku od bolesti, bakterijskih i gljivičnih, kao i od štetnih insekata.  Biljka hrani organizme u zemljištu koji nju, za uzvrat, takodje pravilno hrane i dobrom ishranom štite. Zar ovaj koncept prirode nije neverovatno pametan?
Zato su tu i gljivice. One svojim tankim kracima prolaze naokolo, šire fine procepe i čine zemljište rastresitom. I naravno, tu su i drugi, krupniji organizmi koji još više čine zemljište poroznom. Tako se gradi struktura zemljišta.

Svaka kap rose koja padne na zemljište u sušnim periodima mora ostati u zemljištu da bi korenje biljaka moglo da dodje do nje i omogući im rast čak i ako pet, šest meseci nije pala kiša. U Australiji ima mesta gde po pet godina nije pala kiša, ali rosa pada svakog jutra i svake večeri i to daje više nego dovoljno vode da gaje groždje, ili bilo koju biljku koju požele.
Biologija u zemljištu popravlja strukturu i povećava sposobnost zemljišta da zadržava vodu, omogućava da koren može da ide dublje,
Ako se dogodi da bude više padavina a zapalili ste biljne ostatke, cela vaša površina se pretvara u plitku baru. Treba da popričamo o tome šta je to toliko loše u vezi ovog stvrdnutog sloja. Tu nema kiseonika, a ima vode koja se zadržala i prouzrokovala truljenje uz aktivnost anaerobnih organizama, organizama kojima ne treba vazduh za život.