Коледарски дани се дан-данас обележавају (у доста измењеном облику) у многим крајевима Србије али и у другим словенским земљама. Код Западних Словена коледари би полазили у походе пре римокатоличког Божића (25. децемар). Најтипичнији период за коледовање биле су прве три недеље божићних празника. Слични покладни обичаји постоје и код Источних Словена. Коледарски обичаји имају веома старо порекло. Слични празници обележавани су и у Римском царству, код Грка, касније код Румуна, код Грузина, код Осета, у Абхазији итд. Према мишљењу истраживача, обичај коледа, са истим битним детаљима, припада широј етнографско-историјској области, у којој су се чувале скитско-сарматске традиције.
Код нас, празник је дуго обележаван и имао је велику важност. Почињао је обавезно пре Божића у време задушних дана. У нераскидивој је вези са култом предака, а по неким изворима и са божанством које се звало Коледо. Наш стари, претхришћански Божић слављен је први дан после зимске краткодневнице. Коледарски дани завршавани су на Бадње вече, односно, на Коледов дан. Тога дана Коледо умире тј. умире стара година, а Божићем (младим богом – Сварожићем) почиње нова:
„Кољед давно преминуо,
Млади Бого освануо,
Ој Божићу Сварожићу,
Свако добро освануло…“
Песме и обичаји укупног народа српског, 1869.год.
Коледа или коледари је у народу обичај по којем је група маскираних младића и млађих ожењених људи обилазила сваку кућу у селу и певала коледске песме, изводећи при томе и разне магијске радње, све са жељом да се утиче на здравље укућана и да се дочара обиље и напредак куће. Колеђани или коледари су заузврат добијали поклоне у храни од сваке куће. Број коледара се никад није знао јер је постојало веровање да ако неко преброји присутне младиће неко из групе ће те године умрети. Код западних Срба обичај се давно изгубио, тако да су и подаци о њему веома ретки. Забележен је код Срба у Босни, где су коледавци (коледаре, коледарице, вјешалице) у групама обилазили одређени заселак. Пошто отпевају песму, улазе у кућу, траже разне намирнице, а децу плаше да ће их вешати о вериге (отуда и назив вјешалице). Постојале су разне коледарске песме, које су се разликовале у зависности од краја. Певане су углавном у осмерцу:
„Колеђани коло граде.
Коледо! Коледо!
Шта ћемо им даривати?
Весело! Весело!
Тораљицу, бокарицу.
Коледо! Коледо!
И два овна виторога.
Весело! Весело!
Једну козу лежакињу.
Коледо! Коледо!
И ђевојку уходницу.
Весело! Весело!“
Обичај чешће виђамо у источној и јужној Србији. Учесници су искључиво мушкарци. Коледари носе маске и прерушавају се у животиње (вука, медведа, лисицу, јарца, овна…), гараве лица, лупају у звона и клепетуше правећи велику буку, певају и скупљају дарове од мештана. Зашто су се маскирали појасниће нам „Српски митолошки речник“:
„Маска је магијски реквизит у народним обредима, помоћу ње маскирани треба да се ослободи своје личности и добије магијску моћ у прогањању злих духова и демона који пакосте људима у времену када сунце побеђује сурову зиму. Маскиране поворке настале су због прастарих веровања да се божанства јављају људима у мистичном људском или животињском облику. Маска је у употреби код многих примитивних народа, а код Срба се одржала као рудимент прастарих култова, сада у забавној улози.“
Коледски и уопште новогодишњи обичаји словенских народа садрже многе производно магијске радње, претежно аграрног карактера (симболично орање и сејање), а њихове коледске песме аграрно магијске мотиве у којима је изражена жеља да се постигне родна година и опште обиље. Оне веома често приказују симболично орање и сејање, и на крају симболичну жетву као резултат ових магијских радњи. Исто значење имају и многи наши божићни и новогодишњи обичаји у вези са усевима и обредним хлебом, који у основи представља резултат ових магијских радњи.
Обичај се доста мењао и губио од свог изворног облика, у 19. веку је већ био измењен, а данас је готово изгубљен и заборављен. Ево како је Милош С. Милојевић описао коледарске обичаје у 19. веку:
„У свима крајевима србским на Туцин дан, а увече Бадњег дана, ишла је од пре момчад као и данас што у млогим местима чини и певала Коледа или његове песме. Најмање 7 момака добрих, – а увек мора бити лијо, а не тако, – иду од куће до куће и под сваким прозором и пред вратима певају коледске песме. Један је од њих као Колед и овај увек има самур калпак на глави, други је његов војвода, трећи врећар или онај што носи накупљене ствари. Те су ствари сланина, кобасице, суво месо, а често по која ђаволаста цура баци и лешњика и ораха, на што се коледари страшно љуте и такве ствари бацају натраг. Ово чине обично оне које су заљубљене у ког коледара или које јих не волу. Свакојако је то непријатна ствар дати јим посних јестива. У вече Бадњег дана целу ноћ скоро иду колендари колеђани или коледари те певају и сабирају поклоне, као што смо казали. Кад буде пред зору они све то поделе, но краљу или цару Коледу даду највише.“
Коледарски дани облежавају се у различито време све у зависности од места где се славе. Можемо бити прилично сигурни да су се некада давно завршавали пре рођења младог Сунца, вероватно на Коледов дан/Бадње вече (21.12.) због повезаности са култом предака и хтонским периодом. Сличан обичај маскираних мушкараца, који ритуално певају и играју, имамо и на Беле покладе и траје седам дана завршавајући се на пролећну равнодневницу пред почетак првог дана дужег од ноћи. Коледарски дани, као вишедневни празник, најчешће се слави седам дана. Пошто се завршавају на Бадње вече које ове године пада 21.12. значи да, по родноверном календару, почињу седам дана раније – 15.12. на празник Очеви или Оци.
