Међу Римљанима није било обележја народа (племена), сви су били само Ромеји, Римљани.Тако су седамнаест римских императора били Срби (Ромеји) а највећи просперитет достигнут је за време владавине Василија Другог. Све што је написано или изграђено приписивано је Ромејима без обзира ком народу, односно племену припадали. Обележје народа почиње да се јавља тек у 6. веку када почиње формирање држава у оквиру Римског царства. Од тог времена почиње препознавање народа који су се налазили у оквиру Римског царства. У документима после 6.века јавља се обележје Ромеја ком народу припадају. Истражујући историју Истанбула, сазнајем да је у трећем веку Истанбул носио име Augusta Antonina. Цар Константин му је дао име Secunda Roma (Други Рим) и прогласио га престоницом Римског царства. И тада сазнајем да се овај град никада није звао Константинопољ. До 5.века овај град се звао Secunda Roma а од 5.века добија назив Nova Roma (Нови Рим). Народи у окружењу Истанбул су звали Rūmiyetal-kubra, عاصمةالرومان , Велики град Римљана или Taht-i Rūm,, وميانپايتخت , Престоница Римљана. У старим србским и црквеним документима налази се име Цариград. Назив Истанбул добио је на захтев турске владе тек 1923.године.
У својој дугој историји овај град никада није носио име Византион и никада није био престоница Византије. Ниједан цар источног дела Римског царства није носио назив византијски цар. Ниједан документ није указивао да постоје Византијци. На облигационим документима потписивали су се само Ромеји, Римљани.
У ИЗМИШЉЕНОЈ Византији нема Византинаца, али има Римљана.
Све до 395. године Римско царство је било јединствено. Те године цар Теодосије Велики поделио је Римско царство на два дела. Једном сину Аркадију је дао источни део а другом Хонорију западни део Римског царства. Западни део Римског царства пропада 478. године па источни део Римског царства, Nova Roma, постаје наследник целокупног културног и историјског наслеђа Римског царства.
Сукоб две Цркве, Православне и Католичке, започео је на Петнаестој седници Четвртог Васељенског Сабора због усвајања Канона 28 када је Васељенска патријаршија добила духовну јурисдикцију. Од тог времена почиње политичко и духовно ривалство између Новог Рима (Nova Roma) и Рима. После једног миленијума, од пропасти западног дела Римског царства, 1453.године пропада и источни део Римског царства. После пада источног дела Римског царства, економски оснаженом Риму никако није одговарало да историјско и духовно наслеђе Римског царства дели са Новим Римом (Nova Roma). Због тежње папе да постане врховни поглавар Хришћанске Цркве, са принципом непогрешивости, сукоб Васељенске патријаршије и римског Папе је довео до Великoг раскола 1054.године. Хришћанска Црква НЕМА врховног поглавара а Васељенски патријарх је ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА. Због тога је папа тражио начине како да доведе Рим у центар политике и да постане једини поглавар Хришћанске Цркве. Захтев папе за повратак културног и духовног наслеђа има историјске основе јер је Римско царство настало из Римске Републике.
Међутим, томе се противила Васељенска патријаршија која поштује и чува каноне и одлуке седам Светих Васељенских сабора и десет признатих Помесних Сабора. На основу Васељенских и признатих Помесних документа, центар хришћанства је била Secunda Roma а касније Nova Roma. Противљење Хришћанске Православне Цркве, око преузимања духовне и политичке власти, односно, историјског и духовног наслеђа, имало је историјску основу јер је центар хришћанства била Васељенска Патријаршија. Свих седам Светих Васељенских сабора одржано је под покровитељством Васељенске патријаршије, па је Хришћанска Православна Црква сматрала да њој припада историјско и духовно наслеђе.
У документима Васељенских и Помесних сабора Хришћанске Цркве не постоји реч Византија. Такође нема ни Констатинопоља ни Византиона ни Византинаца. У месецословима Хришћанске Православне Цркве не постоји ниједан византијски светитељ.
Од 1054. па све до 1557. године, Рим је покушавао да преузме културно наслеђе источног дела Римског царства, односно Новог Рима. Међутим, сви ти напори Рима били су безуспешни. Тада се јавила генијална замисао. Измислиће ново име источном делу Римског царства и назваће га ВИЗАНТИЈА. И тако уместо вековне борбе за историјско и културно наслеђе, политика на граници људске ингениозности у 16. веку Херонима Волфа, Великог изумитеља, преузела је све то без борбе.
Истраживања старих историјских докумената католичке Цркве показују да се измишљена Византија први пут јавља тек у 16.веку у документима Херонима Волфа. Тако долазимо до сазнања да ВИЗАНТИЈА НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛА, А ИЗМИШЉЕНА ВИЗАНТИЈСКА ИСТОРИЈА ВЕЛИКОГ ИЗУМИТЕЉА, ХЕРОНИМА ВОЛФА И ДОМАЋИХ СЕРВИЛНИХ ИСТОРИЧАРА ЈЕ НАЈВЕЋИ ИСТОРИЈСКИ ФАЛСИФИКАТ У ИСТОРИЈИ ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ.
Уз помоћ сервилних историчара у земљама које су припадале источном делу Римског царства, Рим преузима целокупно историјско наслеђе Новог Рима. Међутим, борба око духовног наслеђа и признавања Папе за врховног поглавара Хришћанске Цркве води се и данас. У данашње време Духовно јединство хришћана је неопходно, само је начин постизања тог јединства споран.
Византија није царство, већ ингениозни инструмент Великог изумитеља који је озаконио
преузимање историјског и културног наслеђа Новог Рима.
Сада источни део Римског царства, који је назван Византија, има неку “своју византијску историју“ која ће се писати у 16. и 17.веку, и која се НЕ СМЕ поистовећивати са историјом Римског царства.
Назив Nova Roma треба избрисати из свих националних историја и свих црквених документа и дати му ново име Византион или Константинопољ.
Поставља се питање шта је са србским историјским и културним наслеђем, које је уз помоћ домаћих сeрвилних историчара измишљеног царства, измењено и усаглашено са новонаписаном византијском историјом. Одговор је једноставан. Србска историја је БРИСАНА или УСАГЛАШАВАНА са унапред постављеним циљевима Великог изумитеља. Да би писали нову византолошку историју србског народа, сервилни историчари су ћутањем препустили забораву целокупно књижевно и научно наслеђе србског народа. За њих не постоји Свети србски рукопис – Србско четворојеванђеље, написано на пергаменту на 305 страна, Законоправило Светог Саве, Карејски типик, Дечанске хрисовуље, Студенички типик, Мирослављево јеванђеље и хиљаде старих рукописних књига србског народа разасутих по целој Европи…
Уместо да пишу о великом књижевном и научном опусу србског народа, сервилни историчари пишу о „рабошу“ код Срба. РАБОШ постаје симбол неписмености србског народа и мото сервилних историчара измишљене византијске историје у циљу ружења народа. Тако је Србско културно наслеђе постало „колaтeрална штета“ у борби између Новог Рима и Рима, односно Истока и Запада. Први на удару био је Србски календар НАЈВЕЋИ И НАЈСТАРИЈИ КУЛТУРНИ, ДУХОВНИ И НАУЧНИ СПОМЕНИК СРБСКОГА НАРОДА. Уместо њега дoмаћи сервилни историчари измислили су „византијски календар“.
Измишљени византијски календар није творевина Великог изумитеља већ наших, домаћих, сервилних историчара измишљеног византијског царства. То је био њихов највећи сервилни допринос измишљеној историји Великог изумитеља па је Србски календар, највећи научни споменик србског народа пао у заборав и постао само још једна „колатерална штета“.
Из историје знамо да онај који контролише прошлост, контролише и садашњост, а може да контролише и нашу будућност.
Србска Православна Црква чувала је Календар Светог Саве све до 19. века а данас Календар Светог Саве не помиње ни Држава ни Србска Православна Црква. И они се укључише у „сервис отимања“… Како једном рече Свети владика Николај Велимировић: “Србска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику и убитачну слабост – у СЕРВИЛНОСТ“.
Одношење рукописних књига, повеља, закона и црквених реликвија није била крађа већ преузимање, на “безповратно чување“ и присвајање и својатање, велике историјске и културне баштине србског народа.
Срби су давали предност духовним а они материјалним вредностима. Срби су писали а они односили, јер своје нису имали.
Тако се наше бројне најстарије рукописне књиге налазе широм државних и приватних колекција. Почевши од 17. века, велики број историчара пише византолошку историју србског народа а све у складу са задатим циљевима Великог изумитеља. Када се изброје све историје србског народа које су писали сервисери, ткзв. византолози, долази се до сазнања да ниједан народ у свету нема толики број измишљених историја као што има србски народ.
Писање измишљене србске византолошке историје доносило је велику материјалну корист а многи су добили звање доктора за лични допринос измишљеном царству. Сервилни историчари су преко ноћи постајали чланови страних академија или су добијали звање почасних доктора европских универзитета. Основни циљ новокомпонованих византолошких историја је да се сакрије велика духовна и културна баштина србског народа. Све своје интелектуалне капацитете искористили су за разраду најситнијих историјских фалсификата а све у циљу верификације измишљене византијске историје.
Тако од шуме историјских фалсификата сервилних историчара, не може да се види дрво србске историје.
Измислили су да су наше цркве грађене у византијскома не у Рашком и Моравском стилу. Људи из наших крајева нису били римски цареви већ византијски. По византолозима Срби нису били у саставу Римске царевине већ измишљене византијске. На основу новонаписаних византолошких историја србског народа, а све у складу са циљевима Великог изумитеља, Срби су на Балкан дошли у 6. веку. Сервилни историчари прећуткују да су сви народи у оквиру Римског царства до 6.века били Ромеји, без обележја којем племену припадају. Сваки поданик Римског царства у јавном животу био је покрштаван и добијао је ново римско име. То правило важило је и за 17 Срба римских императора…
На основу римских историјских докумената Римљани су покорили Србе у 167. години пре Христа. Римско свештенство у 46.години пре Христа, није прихватало почетак календарске године за 1.ј ануар по Јулијанском календару, јер је тог дана пагански народ, у саставу Римског царства, славио МАЛИ БОЖИЋ. Поставља се питање, како је свештенство у 46. години пре Христа знало да постоји Мали Божић када Мали Божић слави само србски народ???
Хришћанска Црква је преузела СРБСКИ СИМВОЛ ДУХОВНОСТИ који је исказану броју Три, као символ хришћанства, односно Свето Тројство.Три прста су символ нематеријалности природе и духовности србског народа и део његовог културног и историјског наслеђа.То је највећи доказ да су Срби постојали на овим просторима још у време оснивања Хришћанске Цркве. Символи народа никада се не мењају већ се преносе са колена на колено, било у писаном облику или усменим путем. На основу записа Плинија Старијег (23.–73.), Срби су на Балкану у првом веку гајили винову лозу. Овај запис византолози су одбацили као непоуздан, једноставно речено, није се уклапао у измишљену византијску историју. Плиније старији историчар и савременик Срба написао је чувено дело Naturalis Historia, које је независан извор информација…
И овако можемо у недоглед…
Преузето од: СРБСКО НАСЛЕЂЕ