Зашто почињем од нарциса? Зато што њих има више врста, те и да јесам једна од многобројних врста, сигурно имам потребне карактеристике када ме тако називају сви они који ми се по свему судећи диве. Закључак томе произилази из мојих аргументованих доказа, јер ми се јављају лица која нисам јавно прозвао, али ето питају, а не желе да чују одговор. Кажу није потребно, него ипак да се пита, а да им се не одговори. Е, па хоћу да одговорим, не вама него јавности којој дугујем још од пре, а напослетку и њима јер су плаћени да слушају народ свој.
Елем, позната је чињеница о раписивању јавног позива за све потенцијалне прелетаче, након завршених избора на свим нивоима у Србији. Жалим што нисам више могао да ћутим и што сам ето након избора проговорио о копи-пасте култури у нашој мачванској равници и тиме изазвао потресе које су само један у низу који се годинама догађају, али се амплитуде мерења не износе јавно, већ се суптилно прећуткују и податштавају, на чему сам крив и лично. Крив сам, јер ћутим, јер немам времена да се систему накарадном успротивим и кажем истину. Крив сам, јер знам да у много чему не могу помоћи, јер су у већини они здраворазумски узели шта је потребно и пошли. Остала је неколицина која изгледа треба овде да угаси сијалицу, али и да по могућству ту исту одврне и понесе са собом у неповрат под претпосавком да ако помисли да се врати исту неће тако лако моћи упалити. Дакле, црно нам пишу. Али не дам и нећу да дам, колико могу борићу се без политичких уплива, јер нисам птица прелетачица икао су такве и сада на цени.
Да филозофски део заобиђем у мањој мери, и покушам пренети суштину проблема. Зачетник сам мишљења да је Црна Бара центар културе, али то мишљење ни по коју цену не сме заживети нити се остварити. Ако није центар културе наше место бар је расадник плодоносних идеја. Ово ћу поткрепити чињеницама да смо као мештани 60-тих зачетници Хајдучих вечери манифестације која ето након амплитудних успона и падова доживљава свој дебакл, праћен чињеницом да можда измрцварени Ајдук потпуно истрошен. Нисмо се борили да исту одржимо у свом дворишту него смо је несебично дали онима чији су послови постали деценијски рад на очувању исте. И где смо ових година. Поново на почетицма када се питамо да Хајдучију вратимо или повратимо? Лично сам се и сам питао, али одустао, хајде да градимо нешто ново, боље. Нешто што ћемо несебично да чувамо. Али не лежи враже. Где преко престонице Мачве, узвишеног дноврха Мачве Богатића да се супроставимо ми мали и нејаки. Све што се у предходних пар годнина радило јесте да Црна Бара иако је добила у региону прву Међународну манифестацију и научни скуп са међународним учешћем, онемогући да даље напредује и ради на том пољу. Говорим о Данима Милоша С. Милојевића, пројекат који обједињено почињем да са друштвом Милоша С. Милојеивића имплементирам у Мачви наилази на благо разумевање. Да би када је већ кренуло ето и њих, оних који шабачке чивије траже у нашим точковима који су покренути. Тако, Црна Бара 2018. изгуби међународну смотру фолклора коју је пројектом чак и сама Општина Богатић финансирала, да може Међународна смотра али у Богатићу, каква Бара и још Црна. Није то моја идеја и не желим да гинем за туђе када су креатори исте одавно утихнули и као биљке увенули под налетом нове ујдурме, кажу да тако мора. Исте те биљке месождерке, пробуде се само када је месо на столу, али ето меса нема ове године у култури те ћемо лепо преспавати што да не.
Поједини црнобарци памте и прве дане ракије у Црној Бари, о чему је писао и билтен удружења 2010. и 2011. год. Да би овај пилот пројекат добио точкове и отишао у Метковић.
Када је у програму планирана ликовна колонија појавили су се тзв. стручњаци да нам исту у великој мери онемогуће, отказивањем доласка наших мачвана уметника, отказивањем давања основне техничке подршке, а све у циљу да се колонија не одржи. Мислио сам да ликовна колонија у Црној Бари и није потребна, има у Мачви две до три колоније нова није неопходна. Новчани издатак који није био мали за саму припрему условио нас је да се замишљено ипак реализује гледајући на чињеницу да сада Богу хвала учеснци распознају истинске прегаоце и сами долазе. То што немамо штафелај не смета, каже један истински уметник узмем ексер и платно постави на липу и црта! Ето, и то може без званчних штафелаја из Богатића.
Раде Јоровић, сада покојна Јелена Жигон и др. иако добре намре и жеље без хонорара нису угошћени због разних изговора под основним принципом шта ће то Црној Бари и црнобарцима.
Има тога драги моји још доста. Покушао сам да вам дам одговоре само због оних који исте не желе да чују, а дужни су јер обављају јавне функције. На исте су се кандидовали, бирани су и имају и морају да чују. Зато и да ме не питају има да говорим и лично и јавно. Верујем, да некима нисам потпуно јасан, али увек нађем време да појасним, слбодно ме питајте, ту сам не планирам да гасим светло у ионако Црној нашој Бари. Немам ништа против мештана Богатића, као ни Београда и других места, али Јордан наша Бара је на првом месту.
И зато понављам: “Не ја нисам нарцис, ја сам … “ Новица Крезић, користио сам стечено знање директора некада угледне мачванске медијске постаје.
Новица Крезић с.р